Koreni DSS-a (1919-1945.g.)

Demokratska stranka Srbije svoje korene vidi u Demokratskoj stranci koju je 16. februara 1919. u Sarajevu osnovao Ljubomir Davidović. Razloge tome treba tražiti u programskoj orijentaciji i praktičnoj političkoj delatnosti stare Demokratske stranke i njenog dugogodišnjeg predsednika i osnivača.

Između 1918. i 1920. godine zbilo se nekoliko događaja koji će presudno uticati na stranački život Srbije u međuratnom periodu. Jovan Cvijić je sa grupom mladih intelektualaca u Ženevi osnovao Jugoslovensku demokratsku ligu, koja je ušla u ranije osnovanu Demokratsku zajednicu. Novoosnovanoj stranci Ljubomira Davidovića pristupile su sve tri opozicione partije iz Srbije: Samostalna radikalna, Napredna i Liberalna stranka. Učinio je to i izvestan broj radikalskih prvaka koji se nisu slagali sa Pašićevom politikom, kao i veći deo srpskog krila Hrvatsko-srpske koalicije, na čelu sa Svetozarom Pribićevicem, te manji deo hrvatskog krila ove koalicije. Priključile su se i Demokratska i Liberalna stranka iz Vojvodine, Naprednjaci iz Slovenije i nekoliko manjih političkih grupa iz Dalmacije.

U početku, stranka je imala uspeha i u Bosni i Hercegovini, gde su joj prišli Kočićeva grupa iz Bosanske krajine i mostarska grupa okupljena oko lista «Narod». Mlade pristalice ujedinjenja Srbije i Crne Gore u velikom broju pristupale su novoosnovanoj stranci, dok su se stariji mahom opredeljivali za radikale. Za predsednika stranke izabran je Ljubomir Davidović, i on će tu funkciju obavljati sve do smrti, februara 1940. godine. Glavno stranačko glasilo postaje list «Demokratija».

Posle pada prve jugoslovenske vlade (kabinet Stojana Protića), Ljubomir Davidović je 1919. obrazovao drugu vladu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U parlamentu su se izdvojila dva bloka: Demokratska zajednica, koja je podržala Davidovića, i Parlamentarna zajednica, u opoziciji. Prva Davidovićeva vlada nije bila dugoga veka, tako da dolazi do formiranja novog kabineta, u koji su ušli predstavnici Socijaldemokratske stranke iz Hrvatske i Slovenije.

Na kongresu u Beogradu Demokratska stranka usvojila je program u kome se izjasnila za parlamentarnu monarhiju, federalističko uređenje države, čitav niz promena u socijalnoj sferi, od agrarne reforme do stvaranja modernih institucija socijalne zaštite po uzoru na čehoslovački i nemački ustav, gde je prvi put u istoriji program socijalnih reformi postao sastavni deo najvišeg pravnog akta države. Opredeljenje za monarhiju izazvalo je, međutim, izvesnu krizu, i jedna grupa bivših samostalaca, na čelu sa Jašom Prodanovićem, napušta partiju i osniva Jugoslovensku demokratsku republikansku stranku.

Početkom jeseni 1920, zbog sličnih koncepcija državnog uređenja, demokrati sa radikalima sklapaju koaliciju (koja će potrajati do kraja 1922. godine). U to vreme radikali su bili jedina politička stranka sa sličnim pogledima na niz pitanja u vezi sa uređenjem države jer su, kao i demokrati, za polazište uzimali Ustav Kraljevine Srbije iz 1903. godine.

Izbori u kasnu jesen 1920. Demokratskoj stranci doneli su 319.448 glasova i 92 poslanička mandata, učinivši je najjačom partijom u parlamentu. Ipak, ta većina nije bila dovoljna da se sastavi samostalna vlada, pa je koalicija sa radikalima nastavljena i posle izbora. Plod te saradnje bilo je donošenje Vidovdanskog ustava 1921. godine.

Novim ustavom nije bila zadovoljna većina političkih stranaka iz delova Kraljevine SHS koji su nekada pripadali Austrougarskoj, nalazeći da je državno uređenje centralističko, i da je za ustav glasala manjina poslanika Ustavotvorne skupštine - neke parlamentarne grupe napustile su parlament pre glasanja, a najjača hrvatska parlamentarna stranka (HRSS) nije ni učestvovala u radu skupštine.

Tako su ubrzo po donošenju Ustava počeli razgovori o njegovoj reviziji. I u samoj Demokratskoj stranci pojavila su se tri shvatanja. Grupa oko Svetozara Pribićevića stala je na stanovište da je centralističko uređenje države najprikladnije, pa čak ni u načelu nije prihvatala razgovore o ustavnim promenama. Sam Davidović u pocetku je bio sklon da prihvati Pribićevićevo gledište, s tim da se jačanjem organa lokalne samouprave donekle ublaži centralizam. Nasuprot tome, Milan Grol, Božidar V. Marković i Kosta Jovanović (sva trojica bili su među osnivačima Cvijićeve Jugoslovenske demokratske lige) odlučno zastupaju potrebu ustavne revizije, zbog čega pokreću i list «Nedeljni glasnik», gde kritikuju centralizam i na sve političke probleme gledaju kao na posledicu takvog državnog uređenja.

Jesen 1922. obeležila su dva značajna događaja. Davidović je zajedno sa grupom oko «Nedeljnog glasnika» otišao na kongres intelektualaca u Zagrebu i izjasnio se za promenu Ustava. Taj postupak otvorio je sukob izmedu njega i Pribićevića. Davidović je dao ostavku na mesto predsednika stranke, ali je stranka nije prihvatila. To je značilo da većina podržava Davidovića, a ne Pribićevića. Učešće jednog dela demokrata na kongresu u Zagrebu dovelo je, nadalje, do raskida koalicije demokrata i radikala.

Podela u Demokratskoj stranci negativno se odrazila na izborni rezultat u rano proleće 1923. godine. U svim okruzima vodila se borba izmedu Davidovićevih i Pribićevićevih pristalica. U najvećem broju slučajeva demokrati su na izbore izišli sa dvema ili trima listama. Iako su, ukupno, tada dobili najveći broj glasova u celoj svojoj međuratnoj istoriji (400.342), prestali su da bude najveća parlamentarna partija i izgubili čak 40 poslaničkih mesta.

Posle razrešenja krize oko manjinske vlade radikala, oformljene u vreme bojkota parlamenta što su ga sprovodile hrvatske stranke, Davidović je, ispomognut glasovima bosansko-hercegovačkih muslimana i slovenačkih klerikalaca, kao i grupom hrvatskih poslanika koju je predvodio Stjepan Radić, sastavio koalicionu vladu. No kako je Radić, uprkos parlamentarnoj podršci, vladi pravio probleme u javnosti, došlo je do Davidovićevog razilaženja sa kraljem Aleksandrom Karađorđevićem, u čemu su presudnu ulogu imali vojni krugovi i njihovo nastojanje da Davidovića na dvoru prikažu kao saradnika protivdržavnih političkih faktora.

Već iz ovog segmenta političke istorije vidi se ono što će ostati karakteristika Demokratske stanke tokom celog međuratnog perioda: da je to bila partija koja svoje principe i načela uvek pretpostavlja opstanku na vlasti i nije spremna da pravi kompromise između posebnog stranačkog i opšteg nacionalnog interesa. Kada bi oni dolazili u suprotnost, demokrati su se uvek opredeljivali za opšti interes.

I još nešto o socijalnim aspektima i etičkim shvatanjima u politici Demokratske stranke.

Cilj Davidovićeve vlade nije bio samo preuređenje države i pokušaj da se sa Hrvatima nađe zajednički jezik i država tako izvede iz krize u koju je zapala takoreći od prvog dana svoga postanka. Davidović je verovao da mnogi veliki problemi često proističu iz prividno malih uzroka i smatrao da se poštenom administracijom mnogi od njih mogu otkloniti, a da rešavanje ne izazove velike potrese. Jedan od glavnih ciljeva bila je borba protiv korupcije i vlada je nameravala da o tome donese poseban zakon. Takođe, jedan od najtežih socijalnih problema prve Jugoslavije bilo je invalidsko pitanje. Invalidnine nisu bile dovoljne za život, pa su mnogi njihovi korisnici morali da prose. Uprkos oskudici prvih posleratnih godina, Davidovićeve vlade su iz budžeta izdvajale veće sume za invalide nego što se to uobičajeno činilo, ili su im davali određene vrste pomoći.

Pored Ljubomira Davidovića, koji je sve do svoje smrti 1940. godine, kada će ga na mestu predsednika naslediti Milan Grol, bio neprikosnoveni predstavnik i najveći autoritet Demokratske stranke, još nekoliko političara iz redova DS obeležili su njenu istoriju.

Najpre, to je Milorad Drašković, koji u prvim godinama uz Davidovića i Pribićevića predstavlja oličenje stranke. Za njegovo ime vezana je Obznana kojom je vlada Milenka Vesnića zabranila rad Komunističkoj partiji Jugoslavije. On je istovremeno i jedna od prvih žrtava komunista, a tih žrtava će, kao što se zna, tokom narednih decenija biti na hiljade. Jula 1921. Drašković je ubijen u Delnicama, gde se nalazio na odmoru.

Vojislav Veljković bio je glavni finansijski ekspert DS. Njegove analize budžeta, bez obzira na to da li je budžet podržavao ili kritikovao, bile su parlamentarni događaji prvoga reda. Kao ministar socijalne politike Veljković je učinio najviše da loš položaj invalida bude manje rđav.

Vojislav Marinković, koji je pocepao stranku 1929, jer se razišao sa Davidovićem zato što je predsednik stranke osudio Šestojanuarsku diktaturu, bio je poznati privredni stručnjak, dobar poznavalac međunarodnih odnosa, i kad god su demokrati učestvovali u vladi, Marinković je zauzimao mesto ministra spoljnih poslova.

Od mladih stranačkih prvaka Milan Grol je od početka slovio kao ličnost za koju se vezivala budućnost stranke. Pre prvog svetskog rata, i tokom prvih posleratnih godina, bio je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, po mišljenju mnogih istoričara najbolji kojeg je Narodno pozorište imalo.

Kosta Kumanudi bio je finansijski stručnjak i ostao je upamćen kao predsednik Beogradske opštine, za vreme čijeg je mandata uređen centar grada i izgrađene mnoge pomoćne službe.

Božidar Marković, istaknuti profesor krivičnog prava, najviše je učinio na poznatom Frindjugovom procesu u Beču da posle ovog suđenja Austrougarska doživi veliku međunarodnu sramotu.

Kada je nakon mnogo natezanja marta 1945. godine formirana vlada Tito-Šubašić, predsednik Demokratske stranke Milan Grol postao je potpredsednik te vlade. U njoj nije imao praktično nikakvog uticaja i svi njegovi napori da nova država bude demokratska i pravna ostali su uzaludni. Pošto je u leto 1945. AVNOJ proširen i pretvoren u Privremenu narodnu skupšitnu, u nju je ušla i jedna grupa pravaka DS, koja je pokušala da sledi Grolove napore. Komunisti su unutar stranke pronašli "zdrave snage" koje su blokirale rad DS i Grol je podneo ostavku, prešavši i formalno u opoziciju. Teror koji su komunisti sprovodili osetile su i pristalice DS. Nekoliko članova Glavnog odbora je streljano, mnogi su osuđeni na dugogodišnju robiju, ili su iskusili druge vidove progona. Policija je hapsila prodavce stranačkog lista "Demokratija", a grupe skojevaca otimale su od prodavaca list i spaljivale ga. U takvoj situaciji stranka je odlučila da ne učestvuje na izborima za ustavotvornu skupštinu 11. novembra 1945. pošto bi u suprotnom izbornoj farsi dala legitimitet, a vlastima izgovore za nova nasilja. Posle izbora stranka je obustavila svaku delatnost.