Srpski obicaji

Molitva pomocu brojanica jedan je od najstarijih nacina molitve, koji su narocito negovali pravoslavni monasi. Same brojanice imaju simbolicki karakter. Obicno su crne boje i time nas upucuju da vodimo trezven i ozbiljan zivot u neprestanom pokajanju. Brojanice su ispletene od ciste ovcije vune, sto nas podseca da smo mi ovce Dobrog Pastira Gospoda Hrista, koji je sam kao Jaganjac Gospodnji postradao za nas i izbavio nas od vecne smrti.

Male brojanice obicno imaju 33 cvorica. Postoje i vece brojanice od po 50, 100 ili 300 cvorica. Po starom predanju, bio je jedan monah koji je zeleo da nacini vunenu brojanicu da bi odbrojavao svoje molitve, ali djavo mu je stalno razvezivao cvorice koje bi ispleo. Jednom mu se javio andjeo i naucio ga da plete cvoric koji se sastoji od sedam upletenih krstova. To je jedan od najkomplikovanijih cvorova na svetu. Ovakvu brojanicu djavo nije mogao da rasplete.

Kako se molimo pomocu brojanica:

Pored molitava koje se nalaze u molitveniku i redovno se citaju u odredjeno doba dana, Crkva Hristova blagosilja svojim vernicima da sve svoje molitve mogu nadopuniti ili zameniti kratkim molitvama koje se vise puta ucestalo i sabrano ponavljaju. One nam omogucavaju i pomazu da se lakse saberemo umom na same reci molitve, kako nam um ne bi lutao.

Kako poceti molitvu:

Stavsi na uobicajeno mesto gde se molimo Bogu, prekrstimo se i sabravsi misli, uzmemo levom rukom cvoric brojanice drzeci ga izmedju palca i kaziprsta. Polako i stalozeno, sa potpunom sabranoscu uma, pocnemo izgovarati reci: GOSPODE ISUSE HRISTE, SINE BOZIJI, POMILUJ ME GRESNOGA! Uzimajuci palcem i kaziprstom naredni cvoric na brojanicama ponovo izgovaramo reci molitve, ne odvajajuci um svoj od njih, i tako redom onoliko puta koliko smo sebi odredili pravilo, odnosno koliko nam je nas svestenik kod koga se ispovedamo i pricescujemo odredio.

Osim gore navedenih reci molitve kojima se obracamo Spasitelju nasem, jos se koriste molitve kojima se molimo Presvetoj Bogorodici: PRESVETA BOGORODICE, SPASI ME GRESNOGA! ili svome svetitelju koga slavimo kao Krsnu slavu: SVETI (ime svetitelja), MOLI BOGA ZA MENE GRESNOGA!

Pomocu brojanice mozemo da se molimo za svoje bliznje i svoj narod, i to tako sto na prvom cvoricu brojanice izgovaramo sledece reci: GOSPODE ISUSE HRISTE, POMILUJ SLUGU (ili sluge, sluskinju,narod) SVOGA (ime ili vise imena sa spiska), a na ostalim cvoricima ne ponavljamo ime onoga ili onih za koje se molimo, vec govorimo: GOSPODE ISUSE HRISTE, POMILUJ POMENUTE SLUGE SVOJE!

Takodje, mozemo da se molimo i za upokojene srodnike: GOSPODE ISUSE HRISTE, UPOKOJ DUSE USNULIH SLUGU SVOJIH (imena), a dalje GOSPODE ISUSE HRISTE, UPOKOJ DUSE POMENUTIH SLUGUSVOJIH!

Isusova molitva je najvaznija molitva svakog hriscanina. Ona po crkvenim pravilima moze da zameni sve druge molitve. Buduci osvecena samim imenom Hrista Boga, ona u nase srca nizvodi bozansku blagodat i unosi neiskazani dusevni mir kada se ucestalo ponavlja. Mnogi hriscani toliko su se navikli na ovu molitvu da neprestano imaju u svom srcu i na usnama ime Isusa Hrista, pa cak i za vreme sna, jer kada se covek navikne na nju cestim izgovaranjem ona postaje mehanizam koji se odvija kao npr. proces disanja. Najveca sila ove molitve lezi u samome imenu ISUSA HRISTA, koje izgoni iz naseg srca svaku smetnju i nemir i unosi bozanski mir.

Molitva na brojanice moze da se praktikuje na svakom mestu i u svakoj situaciji: u autobusu, vozu, cekaonicama, prilikom setnje ili cak nekog razgovora u kome ne ucestvujemo.

Mnogi hriscani pred spavanje osene krstom svoju postelju i legnu u krevet zajedno sa brojanicom, tiho se moleci dok ne zaspu. Ujutro kada se probude odmah se late brojanice i tako zapocnu svoj dan sa molitvom.

Ukratko receno, Isusovom molitvom mozemo se moliti uvek i svugde a da to niko drugi ne zna osim Boga kome se molimo i nas samih. Zato ne zanemarujmo mogucnost da se Bogu molimo, vec naprotiv, privlacimo milost i blagodat Bozju na sebe i bliznje svoje za koje se molimo i sa kojima zivimo ili smo ziveli. AMIN.

Jako slabo poznajem nase obicaje, i zato mi se jako dopala tema. Pocecu od onoga sto najbolje poznajem i najvise volim, a to su Slave, tj. Krsno ime, ili Krsna slava.

Krsna slava je prastari običaj u kome se, uz posebne obrede i gozbu, proslavlja hrišćanski svetitelj zaštitnik i davalac. Svaki Srbin ima po jedan dan u godini koji on slavi i to se zove krsno ime, sveti, sveto i blag dan.
Poreklo slave jeste u vremenima kada su nasi preci uzimali hriscansku veru, i uzimali su za zastitnika porodice onog sveca na ciji dan su odlucili da postanu hriscani.

Slava je praznik "male crkve", osnovne hrišćanske ćelije, porodice, pa svaka, pa i najmanja porodica treba da slavi Slavu. Čim se sin odvoji u posebno domaćinstvo, pogotovu kad se oženi, dužan je da proslavlja svog svetitelja, bez obzira što ga i otac i majka slave u starom domu.

Pogrešno je shvatanje da otac treba da "preda" sinu Slavu, ili da sin počinje da slavi tek po smrti očevoj, kao i običaj da Slavu nasleđuje samo najstariji sin.

Sin je dužan, u znak poštovanja roditelja, da tako važnu stvar, kao što je osnivanje porodice i samostalno proslavljanje Krsnog imena, otpočne sa znanjem i blagoslovom oca i majke.

Slaveći Slavu, mi vršimo spomen na svetitelja koji je zaštitnik naše porodice i naš zastupnik pred Gospodom. U isto vreme mi se molitveno sećamo svih naših predaka koji su proslavljali tog istog svetitelja i slavili Slavu toga dana. To je suština i dubinski smisao srpske Slave.

Pošto Hrišćani dele i radost i tugu sa svojim bližnjima, prirodno je da se i Slava proslavlja u krugu porodice i prijatelja. Zato se za Slavu spremaju svečanija i raznovrsna jela, sprema se kuća i u domu vlada praznična atmosfera.

Krsnu Slavu ne treba svesti samo na dobar ručak ili večeru, povod da se vidimo sa prijateljima i rođacima, ili prekomerno najedanje i opijanje. To, onda i nije Slava.

Neke Slave padaju u vreme postova (Sveti Nikola, Ivanjdan, Sveti Alimpije) i tada će se domaćin (a naročito domaćica!) postarati da goste posluži isključivo posnom hranom, pri čemu je dozvoljena upotreba ribe i ulja.

Isto važi i za Slave koje padaju van postova, ali u posne dane - sredu ili petak. I u ovom slučaju se strogo poštuju pravila koje nam je Crkva naložila - poslužuju se svečanija, ali posna jela. Bogu nije ugodno, a nama nije na duhovnu korist i spasenje da u dan svoga Krsnog imena mrsimo
i služimo mrsnu hranu, ako je Sveta Crkva
odredila taj dan kao postan.

Još jedan lep stari običaj vezan za Slavu koji se ponegde još zadržao je i takozvano "dvorenje slave". Radi se o tome da domaćin i ukućani koji toga dana proslavljaju svoje Krsno ime uopšte ne sedaju, u znak poštovanja prema svome Svetitelju, već poslužuju goste i sa njima razgovaraju stojeći.

Ovde se može povući još jedna paralela između porodice i crkve: Pravoslavni Hrišćani stoje u crkvi na molitvi, a pošto je porodica mala crkva, to njeni članovi molitveno stoje pred Bogom na dan svoje Slave. Ovaj običaj nam još govori koliko su naši stari poštovali svoga Svetitelja i sa kakvim se strahopoštovanjem odnosili prema Bogu.

Najlepsi srpski običaji za mene su na Božić.

Badnji dan se proslavlja 6.janura, dan uoči Božića, I deo je božićnih običaja.
- Sečenje badnjaka
- Božićna pečenica
- Obilaženje domova
- Badnje veče
- Unošenje badnjaka I slame
- Paljenje badnjaka
- Badnja večera
- Bdenje

Za spomen rođenja Hristova, još od apostolskih vremena ustanovljen je veliki praznik - Božić.
Da bi se hrišćani dostojno pripremili za Božić ustanovljen je post od 28. decembra do 6. januara uveče (od 15. novembra do 24. decembra), koji nije tako strog kao uskršnji. Međutim, Božić, ma u koji dan pao, mrsni je dan.
O Božiću ljudi se, umesto uobičajenog pozdrava, pozdravljaju sa "Hristos se rodi" i "Vaistinu se rodi".
Ni jedan praznik nema više narodnih običaja nego Božić, koji se održavaju i dan danas. Najčešći običaji su: polaganje badnjaka, zastiranje domova slamom, mešenje česnice, pečenje pečenice, položajnik..
Crkva je badnjaku dala novi smisao: grejući se oko badnjaka, ukućani se zagrevaju ljubavlju, iskrenošću i slogom, a svetlošću njegovom razgone mrak neznanja i praznoverja, i ozaruju se i obasipaju radošću i miljem, zdravljem i obiljem.

SVADBA

Bidermajer
Kada se zavrsi ceremonija vencanja, mlada baca bidermajer. Devojka koja ga uhvati je po verovanjima sledeca za udaju. (E ovo je najzanimljivije)

Bacanje sita
Kada mladenci nakon vencanja dodju u njihovu novu kucu (mladozenjinu), mlada uzima od svekrve sito u kom se nalazi jabuka. Jabuku baca sebi iza ledja, a sito baca na krov kuce. Ukoliko se sito zadrzi na krovu kuce, i mlada ce se zadrzati u kuci.

Jabuka:
Kada mladozenja ide po mladu, obicaj je da tast postavi jabuku na najvise drvo u mladinom dvoristu. Mladozenja ne moze da odvede mladu sve dok puskom ne pogodi jabuku na drvetu.

Da ne stavljam u temu o Vidovdanu, ovde je mislim prikladnije,a stavicu tamo upucivanje na ovaj post...ovo su dakle neki zanimljivi obicaji i verovanja u vezi sa Vidovdanom pronadjeni po neki clancima na internetu.

Zbog toga što se najvažniji događaj u srpskoj istoriji u minulih šest vekova - Kosovski boj - odigrao na Vidovdan, 15. juna 1389. godine (po starom kalendaru), prepliću se istorijska zbilja i narodni običaji i verovanja, pa se kosovski mit, kao najrazgovetniji znak srpske narodne svesti, razvijao uporedo s paganskim kultovima starog slovenskog božanstva Vida. Vid je smatran vrhovnim božanstvom - "Bogom nad bogovima" a svi drugi bogovi tek polubogovima. Verovalo se da je Vid svevideće božanstvo, pa se Vidovdan smatra i praznikom za oči, odnosno praznikom koji "otvara oči".

"To je onaj Bog, čija su proricanja najizvesnija" i u "njegovoj moći je obelodanjenje svih stvari", verovao je narod, potkrepljujući to i rečima Miloša Obilića u narodnoj pesmi "Kneževa večera", kada odgovara knezu Lazaru: "Sjutra jeste lijep Vidovdanak, Viđećemo u Polju Kosovu ko je vjera, ko li je nevjera!"

Usled svevideće moći starog slovenskog božanstva Vida, Vidovdan važi i kao dan proricanja i gatanja, najčešće uz pomoć trave vid, poznate u narodu i kao vidac, vidić, vidovka, vidovčica...

U nekim krajevima Šumadije vidovčica, trava sićušnog prelepog svetlocrvenog cveta, brana je zorom, pre sunca, a u drugim krajevima - s večeri. Obično to rade devojke - udavače i potapaju je u vodu, pa se ujutru sva čeljad umiva radi očnoga vida - da ih preko godine ne bi bolele oči. U mnogim krajevima se, pak, pre svanuća ruke prodenu kroz travu radi zahvatanja vide-rose i umivanja očiju.

Na Vidovdan se, prema knjigama i verovanjima starostavnim, ne radi u polju - da kukuruz zametne klipove, ni u vinogradu - da se grožđe ne sasuši i otpadne. Tog dana valja i okusiti zrelo voće. Veruje se i da na Vidovdan valja započeti ručne radove - pletenje i vezenje. Prethodno se poškropeći po očima vodom u kojoj je odležala trava vidovčica, mlađe žene i devojke uzvikuju:

"Vidi, Vido kako pletem", "Vidi, Vido kako vezem", "Vidovčice, po bogu sestrice, što očima ja videla, to rukama i stvorila". U Šumadiji i još nekim krajevima bio je običaj i da se na Vidovdan iznose stvari iz kuće da se "provetre radi moljaca". Iznošene su i tapije i obligacije da bi se razgledale i provetrile. U Kačeru podno Rudnika na Vidovdan su iznošene i kese s novcem - da se vidi i izbroji.

U Homolju se verovalo da godina može omanuti ako na Vidovdan nema oblaka, u Gruži da "ptica kukavica koja počinje na Mladence da kuka za kosovskom pogibijom, prestaje da kuka od Vidovdana", a u Šumadiji da na "Vidov dan, u gluvo doba noći, sve vode na Kosovu poteku crvene kao krv", a krvlju kosovskih junaka obojeni su i kosovski božuri.

Na Vidovdan je bilo, a ponegde ih još ima, i dosta gatanja devojačkih (cinici bi rekli i iluzija) radi brze i srećne udaje. Tako je u okolini Vlasenice bio običaj da devojke, ubravši vidove trave, naliju vode u lonac koji su kupile bez pogađanja, uzmu malo soli, hleba, detelinu sa četiri lista i jednu tkanicu koju prebace preko lonca i pred spavanje prozbore: "Sveti Vide i vidova travo otvorite mi oči da vidim svoga suđenoga. Ako je daleko - evo mu detelina od četiri krila neka k meni doleti, ako je gladan - evo mu soli i hleba neka se najede, ako je žedan - evo mu vode neka se napije, ako ne može preko vode preći - evo mu ćuprije (tkanice) neka pređe!"

U nekim krajevima devojke su (valjda i momci) tražile neku vidu-travu i stavljale je pred spavanje pod glavu da im se đuvegija "prikaže". "Kog momka koja uoči Vidova dne usni, za njega će i poći".

Jedan, za ženidbu odocneli, momak iz okoline Guncata, kome su, izgleda, ostali samo snovi, hvalio se na Vidovdan 2005.godine da je noć ranije usnio Natašu Bekvalac.

Bela nedelja je poslednja sedmica zimskog perioda, pred Uskršnji post. Njen naziv potiče iz vremena kada je bela boja bila boja žalosti za pokojnicima, koji su, po narodnom verovanju u ovom periodu oživljavali i kretali se među živima. To je period kada su svetovi živih i mrtvih najbliži i prožimaju se među sobom. Tokom Bele, Pokladne nedelje, širom Balkana, kretale su se maskirane povorke ljudi, nagaravljenih lica i prerušenih – u odelima obučenim naopako, ogrnutih životinjskim kožama. Oni su zvonili klepetušama, galamili i sakupljali darove. Učesnici ovih povorki bili su inkarnacija mrtvih predaka koji su došli iz zagrobnog sveta. Nagaravljeno lice simbolizovalo je crne demone, a životinjske maske pokojnike koji se pojavljuju u obliku raznih životinja. Zvonjenjem i galamom oni su objavljivali svoj dolazak i razgonili zle sile koje mogu da nanesu zlo živima. Pokojnici su se u ovom periodu pojavljivali kao zaštitnici i čuvari interesa živih, što je u svakoj porodici ili selu učvršćivalo svest o jedinstvu prošlih, sadašnjih i budućih generacija, kao i jedinstvu ljudi i prirode koja ih okružuje, i na koju ljudi, i živi i mrtvi, mogu da utiču svojim delovanjem. Često su povorke tokom Poklada bile u formi svatova. Glavna ličnost u ovim povorkama bio je muškarac obučen kao nevesta, koji se najčešće zvao baba, dok su ostali bili dedovi ili deveri, obučeni u izvrnutu odeću ili sa prikačenim repovima, što je isticalo njihov posvećeni karakter.
Veče uoči početka posta organizovala se pokladna večera, sa obiljem jela i pića. Verovalo se da te večeri veštice lete oko kuće, pa se preduzimao niz mera za zaštitu od njih: vezivale su se verige, u vatru se stavljao rog ili parče kože da bi ih dim oterao, na prozore se stavljalo glogovo trnje i pokrivači da se svetlost iz kuće ne bi videla napolju, u ulazna vrata su se zabadali noževi, pucalo se ispred kuće. Čeljad su trljali belim lukom ispod pazuha i tabane, a maloj deci su se oblačile prevrnute košulje, da ih veštice ne bi pronašle.
Na dan ovih Poklada ljudi su medjusobno opraštali uvrede i zamerke.
Poslednjeg dana Bele nedelje narod se skupljao negde na otvorenom polju, gde su se stariji veselili uz hranu i piće, dok su mladi igrali u kolu. Mladići i devojke su se ljuljali na ljuljaškama od konopca ili drvenoj kuki okačenoj o drvo, da bi konoplja, ali i ostali usevi, visoko narasli.

Uskrs. Praznik kada je Hristos Vaskrsao na nebo i seo sa desne strane oca. Dan kada se lupaju jaja, kada se svi pozdravljaju najradosnijim pozdravom: Hristos Vaskrse, Vaistinu Vaskrse. Zasto je ovo najvazniji i najradosniji hriscanski praznik, veci i od Bozica, dana kada se Hristos rodio? Zato sto je to simbol pobede nad smrcu, i simbol pobede nad djavolom. Dan kada je Hrist, posto je preziveo najteze muke, iako je bio pravedan, razapet na krst, umro, pa posle dva dana u grobu Vaskrsao.
Za ovaj praznik sam sa svojom porodicom ceo dan, i tada nikada ne dolazi do svakodnevnih svadja. Volimo se, jedemo, pijemo, a svadjamo se tek posle tri dana, koliko traje ovaj praznik.
Najcesce jelo na trpezama Srba na ovaj dan je prasece pecenje(naravno da ima i jage), jer su im Turci za vreme njihove vladavine upadali na Uskrs u kuce i odnosili im pecene jagnjice sa trpeze. Tako je bilo godinama, sve dok se Srbi nisu dosetili da Turci ne jedu prasetinu. Onda su lepo spremali prasetinu, i kada Turci upadnu, vide da nema jage, odu praznih ruku. Naravno, tu je i sarma, i torta.

Danas je lep pravoslavni praznik, kome se najvise raduju deca. Materice.
Stari obicaji nalazu da na danasnji dan deca svoje majke vezu nekim kanapom, i da ih oslobode tek onda kada dobiju neku nagradu. Nekada je dar bio nekoliko kocki severa, jabuka, ili parce proje. Danas je vec drugacije, pa deca danas ocekuju da im se za oslobadjanje iz konopaca majke oduze u devizama.