ldp moderna politicka opcija

17.06.2008 . Prošlost nas opominje, Latinka Perović
Intervju Latinke Perović internet portalu "E – novine“


Politička istorija Srbije je istorija političkih sukoba i ubistava. Mi još nismo društvo koje konflikte može da rešava na miran način. U celom 19. i 20. veku, nemamo vladaoca koji je mirno sišao sa vlasti - ili je prognan, ili ubijen. Imamo sukobe političkih partija koji idu do istrebljenja. Imamo ubistvo jednog bivšeg predsednika, reformatorskog premijera, previše nasilja.

I moramo da kažemo da ćemo praviti sistem koji isključuje nasilje kao osnovu za pomirenja. Kad kažemo Hrvatima ili Muslimanima „izvinite", to su politička izvinjenja i ja ih ne negiram, ona su potrebna. Ali, mora da se uvede kategorija kajanja za neke stvari. Verovaću političkom lideru socijalista, podržaću koaliciju, ali moj respekt će uživati onaj koji kaže: „Ja se stvarno kajem", kaže, u intervjuu za „e-Novine", i dodaje da "ovde nikad nije bilo pravog osnova državne i društvene zajednice. Nije bilo radikalne kritike Miloševićevog nacionalnog programa, opozicija jeste bila protiv rata, etničkog čišćenja, ali ideja Srbije kao nacionalne države u etničkim prostorima nije bila tuđa opozicionom pokretu".

* Senzibilizovanje javnosti za takav stav ide veoma sporo?

Ne može brže. Na školama za ljudska prava širom Srbije susrećem se sa decom rođenom osamdesetih i devedesetih godina, iz okruženja koje nije spremno da prihvati istinu. Od škole ne dobijaju ništa, ona je u dubokoj krizi i kao vaspitna i kao obrazovna institucija. Ako su vernici, ništa ne dobijaju od Crkve, čitava atmosfera je takva. Nema saznanja da je to bitno za opstanak, mi smo daleko od toga, radikalizujemo se, zbrajamo glasove, a to su posledične stvari.

Ono što je fundamentalno, svuda se jako sporo menja. Tamo gde ljudi znaju šta je ljudska priroda, to se zauzdava, zakonima, državnom politikom, institucijama, ne zbog gesta prema drugima, nego zbog sebe. Vrlo je značajna spoznaja o tome šta se dogodilo, gde su vaše mogućnosti, šanse. Ne mislim da je srpsko društvo u tome načinilo značajan zaokret, ali i ne potcenjujem ove znake koji se ocenjuju kao slabi. Ta pomeranja su vid odbrane društva od propadanja, neću da ih preuveličavam, ali ne treba da se previđaju. To je proces i zato je nama važna Evropa. Sami nećemo moći da napravimo pravnu državu. Pokazalo se da su obnovljene sve karakteristike društva iz kojeg smo hteli da izađemo, društva koje je zatvoreno, jednopartijsko, idealizovano.

* Kako pružiti ruku nekome ko nije pokazao nikakvu nameru da nešto promeni, ni najmanji znak spremnosti da prizna odgovornost za stradanje ljudi u bivšoj Jugoslaviji i svog naroda?

U pravu ste, na političkom planu, koji je u velikoj meri odvojen od društva, mogu da se prave taktički savezi i kombinacije i mislim da je to taktički dopustivo i legitimno, ja sam za to da se stvori vlada koja će pristupiti evropskim integracijama, koje su duh vremena. Jer, ne postoji zemlja u istočnoj Evropi u kojoj je tako snažan blok protiv evropske integracije kao što je to u Srbiji. Međutim, prihvatanje socijalista kao partnera je uslovno, njihova spremnost da podrže Sporazum je samo nagoveštaj, to je vrlo važno, ali je uslovno.

Njima se sada iz javnosti vraća opomena, zbog svih iskustava i stradanja, ispostavlja se da ljudi nisu zaboravili tu politiku i njene rezultate. Mislim da socijalisti preko tog sporazuma treba da prelome i odnos prema vlastitoj prošlosti, jer je ona bila u sukobu sa Evropom i sa susedima, a ogromnu, užasnu cenu je platio srpski narod. On je platio cenu vlastitom dezintegracijom, gubljenjem ugleda, vlastitim patnjama, ovde. Moraju se razumeti reakcija javnosti i pitanja koja se postavljaju socijalistima, bez obzira na to što neki među njima u to vreme nisu bili aktivni i nisu jednako odgovorni.

* Ali, nema ni suštinskog ni personalnog otklona...

Smatram da je njihova spremnost da pregovaraju temeljan otklon prema politici koja je Srbiju dovde dovela. Vrlo je važno da je predsednik Tadić rekao da ne smatra nacionalizam budućnošću Srbije. Išao je i na emotivni plan, a da objasnimo i drugi pol bola, da tako kažem. Zoran Đinđić se javio u početku traženja alternative, pripreme za postkomunističko razdoblje. On je razlikovao etape, znao je da se moraju uvesti zakoni koji će uvesti pluralizam i privatnu svojinu, tržišnu privredu. Ali to je duboka promena društva, transformacija koja je potrebna za udaljenje od komunizma koji ovde nije došao na tenkovima Crvene armije, nego je duboko ukotvljen u patrijarhalno društvo i socijalni egalitarizam.

S druge strane je Milošević, koji je predstavnik partije koja je pedeset godina na vlasti bez konkurencije. Ali, nije bilo radikalne kritike Miloševićevog nacionalnog programa, opozicija jeste bila protiv rata, etničkog čišćenja, ali ideja Srbije kao nacionalne države u etničkim prostorima nije bila tuđa opozicionom pokretu. Zoran Đinđić je bio dublji i humaniji nego što je to smeo da pokaže.

On je apsolutno razumeo srpsku istoriju, smatrao je da je problem Srbije u tome što nije napravila modernu državu, jer ovde nikad nije bilo pravog osnova državne i društvene zajednice. Formulisao je program brze integracije u Evropu, smatrao je da su integracije duh vremena, bio je za sporazum sa susedima, za sankcionisanje ratnih zločina, verovao je da će izlečenje od socijalnog konteksta u kojem su se dogodili svi ti ratovi biti prepušteno institucijama, između ostalih i Crkvi. Imao je velika očekivanja od društva, to je veliki pregalački poduhvat, koji on simbolizuje. On je bio čovek koji izražava težnje srpskog društva prema modernoj državi, koje su i ranije postojale - da postoji realna država u kojoj vlada zakon, postoji odnos tolerancije, pojam ka opštem dobru, želja za povezivanjem sa svetom i razvojem. Taj program je zaustavljen, blokirano je približavanje Evropi. Stranke moraju da uspostave odnos prema prošlosti, pogotovu to moraju da urade društvo, nauka, kritička misao.

* Pomenuli ste društvo, a u njemu i dalje postoje dve Srbije. Kako da se sada postavi ona Srbija koja je bila antimiloševićevska, antiratna, blok koji se protivio ratu, palio sveće za sve žrtve rata, razvijao crni flor?

Nije moguća prevara društva da se sad kaže - jesam za Evropu, potpisujem Sporazum, a u odnosu na sva druga otvorena pitanja da ostanu neodređeni i prete da se, u svakom trenutku, mogu vratiti na tu politiku. Mislim da je javnost to osetila i da reaguje; to je širok raspon reakcija, od onih koji to smatraju rehabilitacijom, do onih koji to prihvataju uslovno, „u redu, vi ste spremni da se menjate, ali to od prvog dana morate dokazati". Postoji problem našeg razumevanja Evrope.

Mi na taj proces gledamo sa stanovišta naše koristi u ekonomskom smislu. Srbija je uvek govorila da želi nauku i tehnologiju, ali i da ne želi evropske vrednosti. Pre svega vladavinu zakona, pravnu državu, koja garantuje sigurnost privatne svojine, bezbednost, jednake mogućnosti za građane. Mi smo pred problemom da napravimo pravnu državu i to važi za ceo Balkan. Evropska ideja je vrlo bitna sa stanovišta zajedničke perspektive balkanskih naroda. Jer, bez nje bismo se i dalje klali kao žuti mravi oko granica i nacionalnih država. A sada postoji mogućnost civilizovanja, razvoja, stvaranja mogućnosti da vlada zakon, kao uslov slobode i napretka. To je program za koji je potrebno pomirenje, koji redefiniše sve arhaične ideje iz prošlosti. Ako ostanemo na ideji nacionalne države koja je počela da se stvara 1804, za mene je to istorijski ćorsokak zbog kojeg gubimo vreme. I prema tome moraju da se odrede sve stranke i ova dva bloka.

* Dve Srbije?

Nisam ni ranije bila privrženik te sintagme, jer mislim da je reč o dve istorijske tendencije, da li ćemo da se vratimo na devetnaestovekovnu državu, ujedinjenje celog srpskog naroda u granicama etničke države, što znači da ratujemo i prekomponujemo balkanski prostor, ili ćemo da razvijamo modernu evropsku državu i prihvatamo univerzalne vrednosti koje prihvataju naši susedi i cela Evropa. To su tendencije koje postoje u modernoj srpskoj istoriji i one se stalno, na različite načine,

Ferment moralnog raspadanja

Imamo paralelnu situaciju koja nas čini šizofrenim. Osudu logora u prošlosti, zgražavanje nad Jasenovcem, genocidom ustaške države.

S druge strane, logore koji su nastali u vreme Informbiroa. I sve to mora da se osudi. Ali, u vreme dok to radimo, imamo Omarsku, Keraterm, logore na teritoriji Srbije. Imamo žive ljude koji su prošli kroz te strahote, kroz torturu. A za državu to ne postoji, to je više od hipokrizije, to je ferment našeg moralnog raspadanja. Država postoji zato da zaštiti različitog pojedinca i to je Evropa. A mi taj odnos sa Evropom posmatramo tehnički. Došli smo, čak, dotle da i taj tehnički gest visi o koncu.

A o suštini hrišćanske civilizacije na kojoj počiva Evropa ne govorimo. Ne znamo koliko je život kod nas zapušten, kakav je položaj žene, hendikepiranih, nismo stigli do te margine, jer, u stvari, celo društvo je na nekoj margini. Ono ne uspeva da uhvati ni korak sa svetom koji je oko nas, a ne u Briselu. Mislim da je to kriza naše intelektualne elite.

manifestuju i odmeravaju. U nejednakom su odnosu, ali to je i danas ključno pitanje i čini mi se da se nedovoljno jasno politički artikuliše. Zbog toga postoji ta užasna moralna i politička konfuzija u društvu. Ako i dalje ostaje problem prekomponovanja balkanskog prostora. Malo - malo pa kažemo da ćemo biti lider na Balkanu i jugoistočnoj Evropi, da smo devastirali vojsku, degradirali jednu od glavnih institucija Srbije, znači da suštinu evropskih integracija nismo prihvatili, ma koliko se busali u grudi.

Ćosić kaže u „Vremenu vlasti" da „nećemo birati sredstva, jer je to jedini način da se održimo". A ja mislim da sredstva nas određuju, našu suštinu, naš supstrat. Ne možete u vreme kada je ceo Balkan prihvatio izazov da se priključi modernom svetu, da na svakih deset godina vodite neki rat i insistirate na takvim karakteristikama. To znači da niste prihvatili evropske integracije. Otuda i ta nesigurnost kod ljudi, jer se njima moraju dati garancije da je raščišćeno sa etničkim nacionalizmom, idejom da se prekomponuje Balkan, da se namiruje „istorijska pravda". To je ono iz čega su izašle devedesete i za mene je udaljavanje od njih problem suštinskog razumevanja, šta se desilo, da li smo napravili istorijski bilans i imamo li snage da iz toga izađemo ili ćemo nastaviti da propadamo. Kada je reč o građanima, mislim da žele da se pomeramo, jer cilj EU je da ima 85 odsto građana sa završenom srednjom školom, mi imamo 50 odsto nepismenih. Dakle, reč je o svetlosnim godinama razlike. A oni nam poručuju da je Evropa bez obrazovanja kontinent sile. Oni to neće, idu na humane varijante koje daju šansu čoveku. Mi smo od toga veoma daleko.

*Možemo li da se vratimo na pitanje suočavanja s prošlošću kojeg nije bilo. Pored nas žive ljudi za koje ne znamo šta su radili tamo gde su bili u vreme ratova u Bosni, Hrvatskoj, na Kosovu i nije reč samo o vrhu zlikovačke hijerarhije, nego o komšijama koje su ubijale, mučile, silovale?

U tom suočavanju obaveze su vrlo različite. Jedno je obaveza nauke, drugo civilnog sektora, treće sudstva, četvrto Crkve. Svim tim pojedinačnim poslovima treba da prethodi razumevanje onoga što se desilo. Istrajavali smo na arhaičnom istorijskom programu i u tome čistili sve što smeta da do zamišljenih ili stvarnih granica dođemo. Evo, reakcija jednog funkcionera na najnovije hapšenje je da je Hag jedna velika rana i politički sud. I nema odmazde koja je uperena ka Srbiji, reč je o standardima koje Evropa za sebe prihvata i ne može da ide ispod toga. Velika je iluzija da mi možemo tu da napravimo neku sabotažu, da prevarimo Evropu, da kažemo da smo nešto uradili, a nismo. Stvar je u tome kako Evropa sebe razume, ona sebe ne idealizuje, ali ima čvrste standarde koji predstavljaju istorijski novum. Namera da prestanu ratovi, etnička čišćenja, logori.

Političari nekad nemaju percepciju kakvi su konteksti na koje padaju njihove izjave, to se odmah polarizuje na za i protiv. I jedna i druga strana moraju mnogo toga da urade.

*Kosovo kao mit i realnost koja određuje političku scenu Srbije i sudbinu ljudi koji žive tamo - ljudi ili teritorija, ili je reč o lažnoj dilemi?

Ljudi su korišćeni kao instrument u borbi za ideju velike države i tu nema spora. Druga Jugoslavija je bila prilika da se Albanci integrišu u jugoslovenski i širi prostor, ali je činjenica i da nisu mogli da postanu srpski podanici. Srbija je jako kasnila i ona je, zapravo, svaku ideju o emancipaciji Albanaca odbijala, sa velikim teškoćama je usvojena ideja o pokrajini i autonomiji.

Ideja o republici u okviru jednog južnoslovenskog saveza je bila progonjena, za nju se išlo u zatvor, dole se i ginulo. Došlo je do raspada jugoslovenske države, terora na Kosovu, oduzimanja autonomije. I sad se odjednom javlja politika koja kaže da će dati široku autonomiju. Jedan od srpskih istoričara je rekao: „Nepoverenje je korak od rata". Albanci su izgubili poverenje, više ga ne možete imati u okviru jedne državne zajednice. Problem srpske politike je to što računa sa imaginarnim pretpostavkama, da će ideja o nezavisnosti propasti. Da će biti poništena priznanja i da će ogroman novac, koji je dole investiran iz strateških razloga, jednog dana nestati. Ne znam šta su osnove za takvu pretpostavku ali je opasno graditi svoju politiku na nekim sumnjivim pretpostavkama. Na Kosovo dolaze investicije, tamo je narod u biološkoj i istorijskoj ekspanziji. Naš narod je u očajnoj situaciji, u velikoj meri zbog državne politike. Zato je Kosovo, kao instrument kojim se brani ideja velike države i prekomponovanja Balkana, potrošeno ukoliko tu realnost ne prihvatimo i ne počnemo da uspostavljamo normalnije odnose i sa Srbima. Da ih ne izolujemo i manipulišemo njima, do priče o mogućnosti da možemo da ih izvučemo i dovedemo ovde u sportske hale i barake.

*To znači da mislite da građani više nisu tako osetljivi na sam pomen Kosova?

Društvo je pokazalo veću sabranost od političke klase. Možete s Kosovom ići u Australiju, na Antarktik, niko to ne može da vam uzme ako je deo vaše svesti. Međutim, u smislu vlasti nad dva miliona Albanaca... Uvek govorim kako je Hobsbaum, dok još nije bila ovakva kriza na vidiku, govorio da niko neće poreći da je 1389. bila bitka i da su na tom porazu Srbi napravili svoju nacionalnu epiku. Ali, da na tom osnovu upravljate sa dva miliona Albanaca koji to neće - to je teško zamislivo. Ljudi se sa nezavisnošću Kosova ne mire, često ćete čuti njihov emotivan stav, ali da to bude instrument za nove ratove i sukobe, nije moguće. Na kraju, izbori su pokazali da ljudi žele da se pomere iz situacije zaostalosti ka onoj koja ih čini ravnopravnim za narodima koji su tu, oko nas. Da ne budemo činilac bez moći, a stalni faktor nestabilnosti.



Društveni pad u varvarstvo

Smatram da je personalizacija politike kod nas izraz nerazumevanja koje se dogodilo i bežanja od odgovornosti da se to negde smesti i tek onda se okrenu leđa prošlosti. Svi govore o tome da se ne vratimo u devedesete, ali Milošević se javlja osamdesetih i on je, na izvestan način, konsenzualni autokrata. Postojala je u to vreme neka vrsta revolucije, to je antibirokratska revolucija, koja je odbacila reforme, evropeizaciju. To se događa pre pada Berlinskog zida, pre raspada Sovjetskog saveza i raspada državnog socijalizma, kao neka vrsta negativne anticipacije u kojoj se Milošević javlja kao ličnost koja odbacuje ekonomske i političke reforme i reforme Federacije, u ime učvršćenja jedinstva zemlje i odbrane državnog socijalizma. Postavilo se pitanje stvaranja srpske države na etničkom prostoru, došlo je do ratova sa užasnim posledicama, imamo društveni pad u varvarstvo.

Ja stvarno ne vidim svrhu ovakvih postova na ovakvom forumu! Mislim da nije uopste u redu! Ldp neka ide na forum ldp-a pa neka tamo promovise svoju stranku! i ovo nije jedina takva tema ima ih jos... mozda ce LDP reci da je ovo forum za sve i slicne price koje smo X puta culi ali realno razmislite malo Vi kada odete kod nekoga u kucu ponasate se onako kako pravila lepog vaspitanja nalazu... To je moje misljenje... A sada ko kako hoce! Ali mislim da bi trebalo malo reagovati da ne bi na kraju ispalo kako je ceo forum posvecen liku i delu Cedomira Jovanovic!

sve sto nije u skladu sa pravilima foruma mozete obrisati .........ne vidim nista lose u tome sto sam iskopirao tekstove za koje mislim da izrazavaju i moje stavove i cije autore postujem...........,

Re: ldp moderna politicka opcija


by ldp siri dalje




Nauci se kulturi, savremeno/moderno stvorenje!! U skladu sa pravilima foruma je da ne vredjas, a ti to uporno radis!! Mislim na druge teme, ali me je privukao tvoj ,,moderni,, naziv ove!!

Nema nista lose u tome naravno ali kazem radi to na nekom drugom mestu!

Pazi osnovna stvar je da ja ne mogu da shvatim kako ti u temi o Kosovu pricas da tebe Kosovo uopste ne zanima a ko hoce da ga brani neka uzme pusku u ruke i neka ide da ga brani, a ovde mene teras da se izvinjavam hrvatima, muslimanima... Pa i mene ne zanima da se njima izvinjavam! Ali razmasli malo koja je to drzava u kojoj svako moze da radi sta hoce? Tako ne moze nigde u svetu pa bogami ni kod nas, tako da onaj ko je na svlasti odlucuje sta ce se raditi. Dakle ako ti pobedis nema problema, idemo da libimo mislimane u dupe i to neogrnicemo solidarno ali ako ja pobedim e onda prijatelju ti ili uzimas pusku u ruke ili ides na robiju (potrudicu se da u medjuvremenu ne uspes da zapalis)

* Kako pružiti ruku nekome ko nije pokazao nikakvu nameru da nešto promeni, ni najmanji znak spremnosti da prizna odgovornost za stradanje ljudi u bivšoj Jugoslaviji i svog naroda?

Pa vi svaki dan pruzate ruku amerima i drugoj svetskoj bulumenti koja je najodgovornija za pomenuta stradanja....

* Ali, nema ni suštinskog ni personalnog otklona...

Alo zato ima sanitarnog otklona u vidu LDP-a

Druga Jugoslavija je bila prilika da se Albanci integrišu u jugoslovenski i širi prostor, ali je činjenica i da nisu mogli da postanu srpski podanici. Srbija je jako kasnila i ona je, zapravo, svaku ideju o emancipaciji Albanaca odbijala, sa velikim teškoćama je usvojena ideja o pokrajini i autonomiji.

Ne nego su trebali da postanu konstitutivni narod... Mislim da je ovo u stvari smisao cele ove njihove politike, oni su se zalagali jos 74' da Kosovo postane republika. To je ekipa koja se zgrazava nad komunistickim logorima a sama ja nastala od najanarhoidnijih politicara iz perioda komunizma.

Dakle vise je nego jasno da ne mozemo uoste da razgovaramo o ovim zakljuchcima koji nam se namecu kada su oni zasnovani na debilnim i neistinitim premisama da smo mi krivi za sve da smo mi oduzeli kosovu autonomiju (koju ono do 74' nikada nije ni imalo), da smo mi najveci zlocinci koji smo sve pobili a sada nas nema ni u hrvatskoj ni na kosovu ni u jednom delu bosne a navodno smo sve pobili i poklali. Tebi je sve ovo logicno i ostalo je sad da iz toga izvlacimo zakljucke?