Retrovizor (B92)

od **Admin** Čet Apr 02, 2009 10:26 pm

Osvrt na protekli skori burni period srpske feudalne drzave

SIROTINJSKA MAJKA
Protivno svom imidžu Vlada zaseda li zaseda ne bi li što podrobnije i što pravednije definisala siromaha, koji od ove nedelje postaje stub države. Svak ko prima makar dvanaest hiljada mesečno davaće davaće umalo ne rekoh Porti šesnaestinu plate, Turci uzimahu desetak, naši šesnaestak, uglavnom će domaća vlastela, slavna sa svog asketizma i brige za manje uspešne, sakupljeni novac pametno i bogougodno da rasporedi. Prijatno je biti u izabranom društvu, dobiti siromašku karticu, dobiti od države bonove za šoping u SOS marketu, gde direktor Železnica Srbije neće moći da priviri sa svojih dvesto dve hiljade dinara mesečno, ako, njemu će država uzeti dvanaest hiljada i dvesto dinara, a zašto, pa da ih svakog prvog Vladin kurir odnese samohranoj starici koja ima penziju šest hiljada usled čega će penzionerki i svetska kriza i Cvetkovića kabinet ostati u još kako lepoj uspomeni.

Iako je Palma obećavao bračnim parovima zaposlenje u opštini, naravno heteroseksualnim, niko više neće primljen u državnu službu, ko se zaposlio zaposlio: državna uprava toliko je mnogoljudna da joj, i čak ako smrtnost među njenim činovnicima bude uzimala danak veći nego pre krize, neće još dvadeset godina biti potreban niko nov, izuzetak je TANJUG koji kraj tolikog istorijskog značaja nema svoga starešinu...

Da bi građane podstakla na odricanje Vlada će ukinuti možda deset ministarstava, možda pet, možda i nijedno, ali kao što niko nov neće biti primljen u visoko društvo, tako pogotovo niko neće biti ni otpušten, tobož ražalovani ministri biće državni sekretari; general Ponoš, čiji se raspust završio, osvanuo je uniformisan u svojoj vojnoj pošti gde ga nije sačekala dnevna zapovest te je sedeo uzaman čekajući da mu predsednik Republike izda kakvo god naređenje ili da ga pošalje u otkomandu, ali kako da se bavi generalom Zdravkom kad mu pišu Zubin Mehta, Noam Čomski i učenici OŠ “Drinka Pavlović” čija je direktorka oduševljeno prihvatila zamysel “Večernjih novosti” da njeni štićenici “napišu predsedniku države neku svoju želju, šta bi mu rekli, šta bi ga pitali, šta bi mu predložili, šta ih tišti... I da ga nacrtaju, ako hoće, ma kakav ispao”. Zaista, “Dragi predsedniče” je tema jednako inspirativna kao “Proleće u mojoj ulici” ili “Zašto volim Isusa”, deca su ispravno razumela duh vremena: desetogodišnjak koji se sit napersirao učiteljici govori predsedniku ti, tako su se pioniri i omladinski rukovodioci obraćali Titu, drugu svih naroda, svih staleža i svih pokolenja, kaže se Vi patrijarhu i papi, vladikama, kardinalima, u očenašu persiranja nema! Sudije koje su Bracanovića pustile na slobodu biće izgleda razrešene, zašto druge, dobre sudije i dobri policajci ne vrate Bracanovića u zatvor: čovek nije pobegao nego su ga ...greškom pomilovali.

Retrovizor
29. mart 2009. | Ljubomir Živkov