Nasa bastina - manastiri

Demografski nismo toliko silni da nas uvrste medju velike narode, ali zato velicinom i lepotom nase kulture spadamo u red najbogatijih.Duboko sam uveren da takvu tradiciju treba negovati, i zato cu probati da ovde predstavim, malo radi upoznavanja ali i podsecanja na ono najlepse sto imamo. Svaka pomoc,kritika ili sugestija je vise nego dobro dosla

Manastir Studenica je manastir Srpske pravoslavne crkve koji se nalazi 39 km od Kraljeva. Studenica je jedan od najvećih i najbogatijih manastira Srpske pravoslavne crkve.

Manastir je 1190. osnovao Stefan Nemanja. Utvrđeni zidovi manstira okružuju dve crkve: Bogorodičnu crkvu i crkvu Svetog Joakima i Ane (Kraljeva crkva). Obe crkve su izgrađene od belog mermera. Manastir je poznat po svojoj kolekciji fresaka iz 13. i 14. veka.

UNESKO je 1986. uvrstio Studenicu u listu Svetske baštine.



Manastir Studenica je posvećen Uspenju presvete Bogorodice. Prva faza radova je završena u proleće 1196, kada je Stefan Nemanja prepustio prestvo svom sinu Stefanu Prvovenčanom i povukao se u svoju zadužbinu. Kad je kasnije otišao u manastir Hilandar, Stefan Prvovenčani se brinuo o Studenici. Tamo je Nemanja primio monaški postrig i ime Simeon. Sveti Simeon se upokojio u Hilandaru 1199. Nemanjin treći sin Sava Nemanjić je, nakon što je pomirio svoju braću Stefana i Vukana, preneo mošti Svetog Simeona u Studenicu gde su i dan danas. Pod Savinim starateljstvom, Studenica je postala politički, kulturni i duhovni centar srednjovekovne Srbije. Uz ostala svoja dela, Sava je napisao Studenički tipik, u kom je opisao život svog oca Nemanje, ostaviviši izvore o duhovnom i monaškom životu u njegovom vremenu.

Manastir StudenicaStudenica je uživala pažnju i drugh članova dinastije Nemanjića. Kralj Radoslav je 1245. dodao crkvi pripratu, a kralj Milutin je sagradio malu crkvu posvećenu svetim Joakimu i Ani.

Od pada poslednje srpske srednjovekovne države 1459, Turci su često napadali manastir. Prva značajna restauracija je izvršena 1569, kada su freske Bogorodičine crkve ponovo naslikane. Početkom 17. veka, požar i zemljotres su oštetili manasti, a istorijski dokumenti i značajni delovi umetničke baštine su uništeni i izgubljeni zauvek



Bogorodičina crkva je jednobrodska crkva sa kulom. Na njenom istočnom kraju je trostrani svod, dok se produžena priprata gleda prema zapadu. Na severnoj i južnoj strani su predvorja. Fasade su izgrađene od blokova belog mermera. Iznutra je crkva obložena tufom. Spolja gledano, u crkvi se skladno mešaju romanski i vizantijski stil. Mešavina ta dva stila će na kraju proizvesti poseban stil arhitekture poznat kao raška škola.

Severozapadno od Bogorodičine crkve je Crkva svetog Joakima i Ane, poznata i kao Kraljeva crkva po svom ktitoru kralju Milutinu.

Kompleks manstira uključuje i Crkvu Nikoljaču, malu jednobrodsku crkvu, koja je inutra oslikana freskama iz 12. ili početka 13. veka. Između Crkve Nikoljače i Kraljeve crkve se nalaze temlji crkve posvećene Svetom Jovanu Krstitelju. Na zapadnij strani kompleksa je zvonik podignut u 13. veku. Nekada je u njemu bila kapela, a sada se samo mogu videti delovi fresaka. Ostaci fresaka se takođe mogu naći na spoljašnjem delu priprate, i one prikazuju genealogiju dinastije Nemanjića.

Severno od trpezarije se konaci za monahe iz 18. veka. Danas su oni muzej i prikazuju brojne eksponate iz riznice Studenice. Međutim, česti ratovi i pljačkaši su značajno umanjili riznicu manastira.[center]

Браво за тему, куме.
Што се мене тиче, ја сам велики поштовалац наших богомоља, културно историјских споменика и сведока насе богате историје. Имао сам срећу да са својим ћалетом обиђем доста српских манастира. Сваки је леп на свој начин, и сви су на мене оставили јак утисак. Али морам да признам да сам издвојио један манастир, који се не налази у Србији, који је мене оставио без даха и сузе натерао на очи. Манастир у коме леже мошти Св. Василија Чудотворца, на Острогу код града Никшића у Црној Гори.
За тебе, и за све који нису били, и који нису знали о њему, са Википедие скинух пар основних података, а моја препорука гласи: сви који нисте били у овом предивном манастиру уклесаном у стени, обавезно идите и помолите се за спас светом чудотворцу. А ви који сте били, вратите се опет под Острошку стену, помолите се и средите мисли.

МАНАСТИР ОСТРОГ

Манастир Острог је манастир Српске православне цркве смјештен уз скоро вертикалну литицу, високо на планини Острошка греда у Црној Гори. Посвећен је Светом Василију Острошком.

Налази се надомак Никшића и смјештен је у окомитој стијени, са које се пружа поглед на равницу Бјелопавлића. Основао га је херцеговачки митрополит Василије у 17. вијеку. Он је ту и сахрањен и проглашен свецем чудотворцем. Тијело му почива у ћивоту у пећинској цркви. Сам манастир је обновљен 1923-1926. године, послије пожара, којег су биле поштеђене пећинске црквице. Оне представљају главну споменичку вриједност.

Црква Св. Ваведења (у доњем манастирском нивоу) је осликана фрескама крајем 17. вијека. Црква Св. Крста се налази у горњем манастирском нивоу и њу је живописао мајстор Радул прилагођавајући фреске природном облику стијена. Око цркве су конаци и заједно чине објекат складно сједињеним са природним амбијентом. Манастир Острог спада међу најпосјећеније на Балкану. У њега долазе вјерници свих религија из свих крајева свијета.

2005. године је између доњег и горњег манастира подигнута и црква светог мученика Станка у којој се чувају његове руке. Мученик Станко је био чобан кога су Турци убили.

Samo jedan mali vizuelni dozivljaj manastira Ostrog



Pohvala za temu

Manastir Gračanicu je sagradio Sv. Kralj Milutin 1310. godine i posvetio je Uspenju Presvete Bogorodice. Manastir se nalazi u selu Gračanica, 5 km. udaljen od Prištine, administrativnog centra Kosova i Metohije.



Vreme 14. i 15. veka bio je period velike duhovne slave manastira. U Gračanici je živelo stotine monaha koji su bili razvili veoma intenzivnu duhovnu i umetničku delatnost. U drugoj četvrtini 16. veka tu je bilo i središte novobrdskog mitropolita koji je u manastir doneo i prvu štampariju. Kasnije, usled velikih turskih zuluma, manastir je napušten i crkva je služila za parohijske potrebe. Posle Drugog svetskog rata, manastir su obnovile monahinje i od tada on služi kao ženski manastir. Danas u njemu živi 20-tak sestara koje se bave ikonopisanjem, vezom, poljoprivredom i drugim monaškim poslušanjima.



Nakon rata na Kosovu i Metohiji 1999. godine u manastir Gračanicu je preneto sedište episkopa raško-prizrenskog koji je morao da napusti Prizren. Manastir je postao ne samo duhovno već i nacionalno i političko središte srpskog naroda ovog kraja. U njemu se svakodnevno organizuju brojni skupovi i sastanci sa međunarodnim predstavnicima sa ciljem da se obezbedi opstanak i život srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.



Ovaj manastir se nalazi na spisku Uneskove Svetske baštine zajedno sa još tri manastira SPC pod imenom „Srednjovekovni spomenici na Kosovu i Metohiji“.


P.S. U Cikagu postoji **replika** manastira Gracanice

Hvala ti Dule na ovoj temi... zaista je poucna.... i hvala svima koji u njoj ucestvuju...
Ja samo zelim da dodam svoj osecaj o manastiru Ostrog... Za mene to je zaista savrsenstvo... Bila sam nazalost samo dva puta ali nadam se da cu ga jos neki put posetiti jer osecaj koji imas u trenutku ulaska boravka se ne moze platiti nicim niti porediti... Iskreno ja sam oba puta plakala razlog zaista ne znam ali posle toga verujte mi nikada se bolje nisam osecala...
Jedino mi se tako nesto desilo jos u manastiru Moraca...
Jos jednom Dule hvala za ovakvu temu i svaka cast....

Manastir Žiča je manastir Srpske pravoslavne crkve koji se nalazi u blizini grada Kraljeva. Manastir, zajedno sa crkvom Svetog uspenja je sagradio prvi kralj Srbije, Stefan Prvovenčani. Manastir je uništen u 13. veku, ali je ponovo sagradio kralj Stefan Milutin početkom 14. veka.




U srcu ohristovljene i svete srpske zemlje nalazi se manastir Žiča čija je izgradnja započela pre nepunih osam vekova, blagodareći trudoljublju i revnosti blagočestivih sinova svetog Simeona Mirotočivog, osnivača svetorodne srpske dinastije Nemanjića. Sveti Sava i Sveti Simon-monah, poznatiji kao kralj Stefan Prvovenčani, koji su postavili temelj srpske duhovne i svetovne vlasti, započinju sa izgradnjom manastira Žiče između 1205. i 1208. godine.




Manastir Žiča pre restauracijeIstorija manastira Žiče počela je onog trenutka kada je sedamanestogodišnji Rastko Nemanjić odlučio da napusti dvor svog oca Stefana Nemanje i posveti se monaškom podvigu na Svetoj Gori Atoskoj. Kao smerni monah, Sava je svojim podvizima pružao primer svetogorskim kaluđerima. Božijom blagodaću uspeo je da preporodi srpsku zemlju i u duhovnom i u državotvornom pogledu.

Kada se početkom XIII veka Sveti Sava vratio sa Svete Gore u Srbiju sa moštima svetog mu roditelja Simeona mirotočivog, srpska država je bila potrešena sukobom između Stefana i Vukana. Pomirivši zavađenu braću Sveti Sava je zajedno sa Stefanom odlučio da sagradi manastir Žiču kao srpsku carsku lavru. Mesto na kom se gradio manastir bilo je podjednako udaljeno i od Carigrada i od Rima, što je Božijom pomoću značilo da je Srbija na raskršću između pravoslavnog Istoka i rimokatoličkog Zapada. Crkva u manastiru Žiči koja je posvećena Hristovom Vaznesenju (Sveti Spas) građena je oko dvadeset godina. Crkva je kao celina predstavljala ne samo manastirski hram već i katedralu prvog srpskog arhiepiskopa. U građenju crkve uočavaju se novine u odnosu na hramove iz vremena Stefana Nemanje.

Uz priprat su bile dodate kapele sa kupolicama i malim tremovima dok je zapadna fasada oblikovana kao pročelje trobrodne bazilike. Kao arhimandrit manastira Studenice Sveti Sava je krenuo 1219. godine u Nikeju, tadašnju prestonicu vaseljenskog patrijarha i vizantijskog cara. Patrijarh Manojlo Saranten Haritopul i car Teodor I Laskaris dodeljuju arhimandritu Savi "Akt o autokefalnosti srpske crkve", hirotoničući ga na Cveti 1219. godine za prvog srpskog arhiepiskopa. Manastir Žiča postaje sedište srpske arhiepiskopije.

U manastiru Žiči je već 1220. godine arhiepiskop Sava hirotonisao osmoricu episkopa, da bi 1221. godine na Saboru duhovne i svetovne vlastele krunisao svog brata Stefana za prvog srpskog kralja. "Kralj se toga dana neiskazanom radošću radovaše, ne radi venca kraljevskog, već radi toga što se sa svih strana skupilo mnoštvo naroda koji su došli da vide kako je njegova crkva krasna. Crkva je bila veličanstvena tako da je svaki koji ju je video, mislio da je to zemljsko nebo."

Kada se arhiepiskop Sava 1220. godine vratio iz Nikeje u Srbiju došlo je i do izvesnih promena u arhitektonskom izgledu crkve u Žiči. Sa zapadne strane je dozidana spoljašnja priprata sa četiri stuba i devet traveja, nad njom ima katihumena, a ispred nje visoko zvonik.

Po svemu sudeći tada je porušen zid između zapadnog traveja crkve i stare priprate, a uz oltar crkve su izgrađeni proskomidija i đakonikon. U trećoj deceniji XIII veka crkva je premalterisana i obojena u crveno. Verujući da crkva počiva na krvi mučenika, što je na Svetoj Gori bilo oživotvoreno u crveno obojenom licu hramova kao što su Lavra i Vatoped, Sveti Sava je zahtevao od majstora da Crkvu Svetog Spasa oboje na isti način.

Povelje kralja Stefana Prvovenčanog (1196-1228) i njegovog sina, kralja Radoslava (1228.-1234.), spadaju u najstarije istorijske izvore o manastiru Žiči. Nadalje u drugoj, odnosno trećoj deceniji XIII veka ove povelje su prepisane u XIV veku na zidove prolaza, ispod kule i na ulazu u crkvu.

Poveljama blagočestivih i hristoljubivih srpskih kraljeva manastiru Žiči je darovano preko 57 sela, 8 planina i 217 porodica. Blagodareći kralju Stefanu Prvovenčanom Žiča je imala jednu od najbogatijih riznica u kojoj su se nalazili riza i pojas Presvete Bogorodice, deo Časnog Krsta, desna ruka i deo glave Svetog Jovana Preteče, mošti svetih apostola i mučenika, ikone, zlatne sasude i odežde.

U poslednjim decenijama XIII veka Žiča je oskrnavljena i razrušena posle varvarskog pustošenja Tatara i njihovih vazala Drmana, Kudelina i kneza Šišmana. Sedište arhiepiskopije je bilo preneto u Peć ali je hristoljubivi srpski kralj Stefan Uroš II Milutin (1282.-1321.) preduzeo radove na obnovi razrušenog manastira. Za vreme turskog ropstva manastir je često bio na meti napada inovernih i neznabožačkih naroda. Preko 150 godina crkva manastira Žiče je bila bez krovnog pokrivača.

U jednom zapisu iz 1829. godine govori se da je Žiča samo jedna velika ruševina. Obnova zapuštenog manastira započinje od 1855. godine zahvaljujući trudoljubivom episkopu Joanikiju Neškoviću. Već 1882. godine u Žiči je krunisan kralj Milan Obrenović. Najveće stradanje Žiča je doživela za vreme Drugog svetskog rata kada su nemački okupatori bombardovali manastir.

Deo severnog zida je do temelja porušen a svi objekti koji su se nalazili oko crkve bili su zapaljeni. Bombardovanje manastira Nemcima nije bilo dovoljno, već su i vladiku žičkog Nikolaja Velimirovića odveli u ropstvo, u logor Dahau. Nekoliko decenija kasnije, u proleće 1999. godine tokom NATO agresije na SR Jugoslaviju u blizini manastira Žiče palo je nekoliko projektila koji nisu oštetili veliku srpsku svetinju. Restauracija i obnova manastira Žiče koja je započela 1987. godine još je u toku. U periodu 2006 - 2008. godine obeležava se osam vekova postojanja manastira Žiče nizom kulturnih događaja, a planirano je da se u tom periodu završi i uređivanje manastirskog kompleksa i objekata

Djurdjevi stupovi



Manastir Djurdjevi stupovi zaduzbina je Velikog Zupana Stefana Nemanje i nalazi se na sumovitom brezuljku iznad Novog Pazara. Kompleks cine crkva Sv.Georgija, trpezarija, manastirski konaci, cisterne sa ulaznom kulom. Manastir je sagradjen osamdesetih godina 12.veka. Po spoljasnjem izgledu hram je jednobrodna crkva sa trodelnim oltarskim prostorom. U prednjem delu crkve nalazile su se dve visoke kule - stlpa(stupa), sto je celoj gradjevini davalo romanicki izgled.

Freske koje su vecim delom ostecene, a delom prenesene u Narodni muzej u Beogradu pripadaju tradiciji Komnena i vrlo su spretno bile uklopljene u arhitekturu hrama koja je posebno bila upecatljiva po kupoli nasadjenoj na elipticnoj osnovi. Nakon sto je na ulaznu kulu dodata apsida sa istocne strane 1282-1283 ulazna kula je pretvorena u kapelu sa grobnicom Sv.Kralja Dragutina. Nakon toga kapela je oslikana slikama istorijske sadrzine. Manastir je u više navrata obnavljan, a u 18.veku dogradjena je i nova trpezarija i konaci. Propadanje ovog manstira pocelo je u turskim vremenima i dozivelo je vrhunac između dva rata u 20.veku. Arheoloska istrazivanja i restauratorski radovi su preduzeti izmedju 1960. i 1982.godine u sklopu radova na kompleksu Starog Rasa i manstira Sopocani. Zajedno sa njima je i ovaj manastir proglasen delom svetske kulturne bastine 1979.godine.

Прошлог викенда сам имао то задовољство да са својом породицом посетим два дивна манастира, манастир Ћелије и Лелић.
Манастир Ћелије, чији је храм посвећен Светим Архангелима Михаилу и Гаврилу, налази се југозападно од Ваљева. Манастир се налази на левој обали мале реке Градац. Сам манастир се налази у брдовитом али предивном пределу који припада атару села Лелић(касније ћу писати о манастиру Лелић у ком леже мошти Светог Владике Николаја Велимировића).
Манастир се први пут помиње у турском попису 1560. године, када је одређен порез од 250 акчи.
Сва околина манастира учинила је сам манастир скривеним и издалека невидљивим. Манастир се не види све док се не дође у котлину у којој се налази.
Данашња црква има облик лађе, и саграђена је од камена. Манастирска купола новијег је датума и подсећа на куполу манастира Високи Дечани. Порта манастирска је ограђена једноставном оградом, а у порти се налази леп звоник и неколико старијих гробова, међу којима гроб војводе Илије Бирчанина, и гроб Светог Оца Јустина( Аве) Ћелијског, који се налази на јужној страни олтара.

Гроб светитеља, по његовој скромној жељи, нема другог споменика осим великог каменог Крста и цвећа на хумци. Овај свети гроб је место поклоништва и молитве, коме сам, на моју велику радост и ја имао прилику да се поклоним и помолим на њему. Иако је од смрти светитеља прошло тек мало времена, на гробу се већ сада дешавају силом Христовом чудесна исцељења.


На гробу Св. Аве Јустина ( Поповића)

Манастирска ризница – поред остатака једног старог иконостаса на коме се види икона Светих Архангела, рад Војводе Петра Молера из 1798. у ризници се налазе Хаџи-Рувимов престони Крст, стари путир и остале богослужбене утвари из 18.в. Затим ту су и старе књиге, како рукописне тако и штампане. Манастир поседује богату библиотеку и рукописе Аве Јустина.

Нешто о Светом Оцу Јустину

Ава је рођен 1894. године у Врању, на празник Благовести па је тако и добио световно име Благоје. У богословији и на теолошком факултету посебно је изучавао Достојевског. Као љубитељ филозофије на монашењу је добио име по Св. Мученику Јустину Филозофу. Поред доктората теологије, стекао је и докторат филозофских наука. Предавао је у богословији у Сремским Карловцима, а затим на теолошком факултету у Београду. У то време дружио се са Стеваном Јаковљевићем, Браном Петронијевићем и другима. Познанство са Стеваном Јаковљевићем касније ће му спасити живот. Наиме, након доласка црвене власти био је означен као реакционар, и био је на списку за стрељање. Први послератни ректор београдског универзитета Стеван Јаковљевић једноставно је избрисао његово име са списка. По истеривању са универзитета, отишао је у манастир Суково, код Пирота, а 1948. долази у тада запуштени манастир Ћелије. Ту остаје све до своје смрти прогањан и од комуниста и несхваћен од виших црквених власти. И то само због тога што је волео истину и није знао да ћути.
Упокојио се у Господу на Благовести 1979. године.
Свети Старче Јустине, моли Бога за нас.

Недалеко од града Ваљева, у атару села Прељина, у природи, далеко од града, од аутомобила и градске вреве, налази се манастир Вујан.
Манастир је обновљен 1805. године, а храм је посвећен Сабору Светог Архангела Гаврила. Метох манастира се налази у Горњој Трепчи, и храм је посвећен Рођењу Пресвете Богородице(Мала Госпојина).
Манастир Вујан је познат по томе сто у њему леже мошти непознатог светитеља, који је у народу познат као "Вујански светитељ". Карактеристично је што овај светитељ чији се гроб налази са десне стране на улазу у мали манастир, нема име као Св. Никола, Св. Сава. Он је једноставно Вујански светитељ.
На гробу Вујанског светитеља дешавала су се многа чудотворна исцелења, а када здрави људу приђу да целивају гроб осећају пријатан мир душевни.
У вези са манастиром, позната је прича искушеника Гојка.
Млади искушеник Гојко, који је предавао веронауку у Бањи Ковиљачи, оболео је од тада неизлечиве туберкулозе. Ниског раста и крхке телесне грађе, слабашни Гојко бивао је све слабији и слабији. Лекари му нису давали никакве шансе да ће преживети, и побожни искушеник, иако ослабљен тешком болешћу, пешице крену пут манастира Вујан да се помоли на гробу Вујанског светитеља. Пут је био дугачак и напоран и за здравог човека, али Гојко молећи се, некако успе да стигне до манастира на брду. Када је дошао, затражи благослов од игумана да се помоли на гробу. Тада је неколико дана провео молећи се светитељу. Братство манастира, сазнавши за Гојкову болест, из страха изолова Гојка. Сам је јео, сам се молио и сам спавао одвојен од братства. Упркос неизлечивости, већ после кратког времена, млади Гојко је почео да показује знаке оздрављења. Његово тело је постајало јаче, почео је да се прихвата манастирских послова, а после лекарских прегледа, на налазима из лабараторија није било ни трага од туберкулозе.
У знак захвалности, искушеник Гојко изрезбари ножићем крст и дарова га манастиру.
Гојко је нешто касније постао монах, а касније је постао и владика Рашко призренски. Данас је Гојко Патријарх српски, господин Павле.
Братство манастира сачинјавају свега две особе, игуман Јован и његова рођена сестра, монахиња Христина, коју народ, верници, и мештани од милоште зову Јела.
На Ибарској магистрали, на путу према Златибору, постоји искључење према манастиру. Од магистрале до манастира удаљеност је 3,5 км, и ја препоручујем свима да посете манастир, и помоле се на гробу светитеља Вујанског.
Вујански светитељу, моли Бога за нас.