Jedan-dva pasusa gotivne knjige [title by Joca Marinko Dobree]

Franz Kafka ::Stojim na platformi elektricnog tramvaja te sam potpuno nesiguran s obzirom na svoj polozaj u ovom svijetu, u ovom gradu, u ovoj obitelji. Pa cak ni priblizno ne bih mogao navesti kakve bih zahtjeve u bilo kojemu pravcu s pravom mogao iznijeti. Nikako ne mogu braniti da stojim na toj platformi, da se drzim za tu hvataljku, da pustam da me ta kola nose, da se ljudi sklanjaju pred tim kolima ili mirno hodaju, ili se pred izlozima odmaraju - a to nitko i ne trazi od mene, no to je svejedno.

Kola se priblizavaju nekoj stanici, neka djevojka spremna da izadje, stane blizu stepenica. Vidim je tako jasno pred sobom kao da sam je opipao. Odjevena je u crno, nabori suknje gotovo se i ne micu, bluza je tesna te ima okovratnik od bijelih cipaka s malim petljama, lijevu ruku drzi pljostimice na zidu, kisobran u njenoj desnici dotice pretposljednju stepenicu, lice joj je zagasito, nos s obiju strana malko uleknut, te se siroko zaobljuje prema dolje. Ima bujnu smedju kosu i leprsave cuperke na desnoj sljepoocici. Malo uho joj je usko priljubljeno uz glavu, ali ja ga vidim, jer stojim blizu, citavu poledjinu desne usne skoljke i sjenu na dnu korena.

I u onoj zgodi ja sam se upitao: "Kako to da se sama sebi ne cudi, da su joj usta zatvorena i ne spominje nista o tome?"

Franz Kafka ::Jer mi smo kao stabla u snegu. Na izgled stoje olako i glatko, te bismo najslabijim udarcem morali biti kadri da ih odgurnemo. Ne, mi to ne možemo, jer su čvrsto vezana za zemlju. Ali gle, i to je samo prividno.

Franz Kafka :: Čini se da je vrlo teško ostati neženja, kao star čovek moliti, a pri tom ćeš teško sačuvati dostojanstvo, da te prime kada želiš provesti veče među ljudima; biti bolestan i u kutku svoga kreveta nedelje i nedelje gledati praznu sobu, uvek se opraštati pred kućnom kapijom, nikada priljubljen uz svoju ženu žurno se uspinjati stepenicama, imati u svojoj sobi samo bočna vrata što vode u tuđe stanove, večeru nositi kući u ruci, morati se diviti tuđoj deci i bez prestanka ponavljati: "Ja nemam dece", po izgledu i ponašanju razvijati se prema uzoru jednog ili dvojice neženja iz mladenačkog sećanja.
Tako će to biti, samo što ćemo i u stvarnosti, i danas i kasnije, sami tako stajati, s telom i pravom pravcatom glavom, dakle i sa čelom, da bismo šakom udarali po njemu.