Dragan Mance - 23 godine od smrti...

Ako biste navijačima Partizana rekli da nevede fudbalera koji mu je prvi na srcu ili koji je simbol kluba sa Topčiderskog brda veliki broj njih bi kao iz topa odgovorio - Dragan Mance.

Na današnji dan, pre 23 godine Fudbalski klub Partizan i njegovi navijači izgubili su verovatno najharizmatičnijeg fudbalera koji je ikada nosio crno-beli dres.

Poslednji gol za Partizan postigao je samo dva dana pred svoju pogibiju, u prvenstvenom meču u kome je Partizan pobedio Budućnost na 2:1.

Poginuo je 3. septembra 1985. na autoputu Beograd – Novi Sad, žureći na trening.

Navijači Partizana su ga obožavali, a on im je uzvraćao spektakularnim golovima i karakterističnom radovanju - pad na kolena i pesnice visoko u vazduh. I danas, oni nešto stariji Grobari kada pikaju fudbal sa društvom kada postignu gol raduju se u stilu Dragana Mancea. Legenda živi.

I pre i posle Mancea Partizan je imao odlične fudbalere. Kada je počinjala karijera Dragana Mancea, jedna druga karijera Partizanove legende, Moce Vukotića, bila je pri kraju. Ipak, Dragan Mance živi u srcima Grobara, koji ga nazivaju "Gospodarom Juga i navijačke duše".

Nijednom fudbaleru Partizana, pre i posle njega, to nije uspelo.

Zašto je Mance bio i ostao Najveći u srcima Grobara? On je živeo za golove, kako je sam jednom izjavio, a sa njegovim fudbalskim statasavanjem prekinut je dugogodišnji post Partizana - titula je konačno došla u Humsku. Uvek je navijačima obećavao da će dati gol Crvenoj zvezdi. I uvek je ispunjavao to obećanje.

A gol koji je postigao protiv Kvins Park Rendžersa u prvoj utakmici istorijskog dvomeča 1984. godine verovatno je najlepši u istoriji Partizana, a možda i jedan od najlepših u istoriji srpskog fudbala.

Kada mu je isticao ugovor, bilo je nesporazuma sa upravom i najavio je odlazak iz Partizana. A onda su Grobari stupili na scenu, preteći da če uprava snositi posledice za bes navijača ako Mance ode. Uprava se opametila, Mance je ostao i uz zahvalnost Grobarima dao obećanje - biću prvi strelac lige. Obećanje bi sigurno ispunio, ali se dogodila tragedija.

Prvi meč Partizana posle pogibije Mancea bio je antologijski, pun emocija, teško prepričljiv. Partizan je igrao protiv Prištine, stadion pun. Sa svih tribina čulo se samo "Draaagaaan Manceeee, Draagaan Manceee". Svi su na stadionu živeli za gol u čast Dragana Mancea. U poslednjim trenucima meča Ljubomir Radanović je postigao toliko željen gol. Na stadionu miks emocija - suze i radost.

Posle pogibije Mancea, Partizan je zatražio od Fudbalskog saveza da do kraja sezone igra bez dresa sa brojem devet i tome je udovoljeno. Grobari godinama traže da se stadion nazove po Draganu Manceu, ali od toga još ništa. Obećan je i spomenik, ali ni od toga ništa.

Ja sam jedan od mnogih Grobara koji nikad nisu imali priliku da gledaju (osim na YouTube-u) Mancea kako igra jer nemam toliko godina, ali je cudna stvar to sto je on jednostavno u srcima svih nas. Takvi smo mi Grobari.

Evo sta je rekao Velibor Vasovic,jos jedna legenda FK Partizan o Draganu:
**Da je na svakoj utakmici trcao koliko pomocni sudija, bio bi najbolji igrac Evrope**.

Posto sam Zvezdas od rodjenja, a na Severu Marakane proveo celu srednju skolu, nikada me nimalo nisu interesovali grobari, grobarski igraci, navijaci i njihove "zvezde i majstori sa loptom". Nikad ustvari nije ni bilo nekih igracina. Navijao sam za svoju Zvezdu, a desavanja u suprotnom taboru apsolutno su mi bila nebitna.
Uprkos tome, ja, kao veciti zvezdas, odajem duzno postovanje fudbalskom velikanu i vecitoj legendi, Draganu Manceu. Za njega mogu da kazem, iz prica koje sam slusao, i snimaka koje sam video, iz prica ljudi koji su imali priliku da ga gledaju, i koji su ga poznavali, da je bio prava pre svega ljudska, a zatim i fudbalska velicina.
Svojom smrcu postao je besmrtan, i od tada zivi u srcima ne samo navijaca Partizana, vec i u srcima svih pravih ljubitelja fudbala.
Ni sada me ne interesuje sta rade Grobari, o njima uvek imam samo najgore misljenje, ali mislim da je u redu njihov zahtev da mali stadion pored MARAKANE dobije ime po ovom velikanu, jer Dragan Mance je to definitivno zasluzio.
Moje postovanje Draganu Manceu, legendi koja ce jos dugo ziveti.

Кад сам завршио другу годину студија отишао сам на летовање са пет ортака са факса. Проблем је био у томе што су сва петорица били Гробари, и то они класични, жестоки, не окупани, што носе беле чарапе. Баш ти. Елем када смо сели у аутобус они су унели и огроман касетофон. Ја сам их питао штаће вам то а они су ми одговорили да шофер обично пушта лошу музику. Помислих уреду.
Аутобус је лагано кренуо са паркинга Сава центра, и већ на Газели је почела музика. Погађајте која? Људи су наснимили касету на којој има само једне песма: Отишо си Драганеееееее и тако даље и тако даље...
Једном речју несносно. Све до Атине смо 20 сати без престанка слушали једну те исту песму! И ту није крај! Када смо се укрцали на брод купили смо по пиво са неким Норвежанима и они су опет у глас наставили исту песму! И певали су је и поред опомена особља са брода јер остали путници нису могли да спавају наредних 8 сати све док се нисмо искрцали негде око 6 сати ујутру... А када смо стигли у собе већ су сви били промукли, само су спустили ствари, укључили касетофон у струју и пустили су песму Отишо си Драганеееее...
У том тренутку схватио сам једну ствар: Гробари баш воле Драгана Манцеа...